Sweet Dreams je drugi po redu film Ene Sendijarević, holandske rediteljke bosanskohercegovačkogporekla. Radnja filma odvija se početkom XX veka na tlu Indonezije, tadašnje Holandske Indije. Nakon smrti bogatog holandskog zemljoposednika njegova porodica suočava se sa testamentom kojim čitavo nasledstvo – plantaže šećerne trske, šećerana i raskošna kuća, sleduju vanbračnom sinu dobijenim sa domorodačkom sluškinjom.

Već prvi kadrovi lova na tigra u tropskoj prašumi postavljaju visoko estetska očekivanja – stilizacija će biti dominantno izražajno polje ovog filma. Zidovi porodične kuće su oživljeni, krvavo crveni ili u nijansi zelenog tropskog lišća, kao da predstavljaju očajničke pokušaje bogataša da se stope sa florom i faunom koja im ne pripada. Kako je film pažljivo satkan u sinestetsko iskustvo, možemo da čujemo sve – od mešanja brojnih kašičica šećera u čaju do zujanja komaraca koje redovno prekida tišinu. Muzika je u službi prirode – programska, hipnotišuća i atmosferična. Kao da poručuje da priroda, mistična i moćna, ostaje nedoukičiva evropskom kolonijalizatoru.

Ipak, Sweet Dreams nije samo praznik za čula. Sendijarević kreira autorski mikrokosmos koji funkcioniše koherentno po sopstvenim pravilima. Likovi su čudni i izveštačeni – dramatični kao Žozefina (Lisa Zweerman), žena “pravog” sina naslednika Korlnelijusa (Florian Myjer), graciozno bezizražajni kao sluškinja Siti (Hayati Azis) ili posve cinični kao majka Agata (Renée Soutendijk). Čekajući Kornelijusa da dođe iz Holandije kako bi preuzeo očev posao, Agata privremeno sahranjuje muža u džungli, nakon što se kućom već počeo širiti neprijatan miris. Kasnije, ne uspevaju da pronađu telo, pa u zemlju spuštaju prazan kovčeg. Na pomen smrada u njenom domu Agata kaže da se na to prosto navikneš. Po načinu na koji autorka tretira delikatne teme, poput smrti ili seksualnosti, jasno je da ovde nema poistovećivanja sa likovima - film se ne oslanja na narativnu empatiju, već stvara brehtovsku distancu prema publici i poziva nas na interpretaciju i preispitivanje.

Svet ovih junaka rasparčan je i otuđen. Razgovor holandskih bogataša sa radnikom fabrike nam otkriva da svaka strana bira da razume samo šta joj odgovara – vlasnici ne registruju reč „štrajk”, a radnik prvi put čuje za „prodaju”. Često izbegavajući da sagovornike prikaže u istom kadru, autorka dodatno naglašava jaz između likova koji kao da vode slučajno uklopljene monologe. Svaki od njih predstavljen je kao pokretnu dagerotipiju koja se samo iz specifičnog ugla da sagledati; mahom donjeg rakursa ili profila. Razbijenost se dodatno ocrtava i u podeli filma na šest priča, raštrkanom rasporedu reči njihovih naslova i izlomljenom fontu.

Kao što bismo očekivali od filma smeštenog u kontekst kolonijalne prošlosti, odnos moći je važan motiv. On je čak ekspliciran: „Dominacija je banalna. Jedna grupa ljudi ugnjetava drugu. Na osnovu čega?” pita Kornelijus pokušavajući da motiviše neisplaćene radnike. Nasuprot komičnim i grotesknim bogatašima, posluga i radnici neretko imaju dovitljive replike, a sluškinja Siti subverzivno koristi i svoj ples kako bi završila u krevetu ili bar u milosti svojih gospodara. Kornelijus je neuspešno pokušao da eliminiše novog naslednika, a kasnije tokom filma isti dečak takođe loše nanišani njega, posle čega obojica prasnu u smeh.

Sve ovo nam govori da Sendijarević nije snimila kolonijalni film – kompleksni odnosi moći predstavljeni su kao igra, sveprisutna i neizbežna. Utkani u svaki oblik ljudske zajednice, a često tako fragilni da zavise od par reči na papiru, zvonca koje bi možda spasilo život ili upaljene sveće koja se približava zavesi kuće. Demonstrirajući omnipotenciju filma, Sweet Dreams slavi umetnost i čoveka u sopstvenoj iracionalnosti, dok istovremeno na maestralan način skreće pažnju na suštinska pitanja o ljudskoj prirodi, društvenoj hijerarhiji i otuđenosti. Smemo li slatko da sanjamo u svetu bez empatije?