Luksemburg, Luksemburg ukrajinskog reditelja Antonija Lukića odiše jednostavnošću i iskrenošću, a autobiografski elementi nesumnjivo doprinose tom utisku. U ovoj tragikomediji, kako ju je sam reditelj opisao, gledamo dva brata blizanca u potrazi za ocem, koja će ih odvesti iz njihovog rodnog i skromnog Lubnja u veličanstveni Luksemburg gde se svi snovi ostvaruju. Ili...?

Već se u uvodnoj sekvenci o detinjstvu glavnih likova, Kolje i Vasje, duhovitost uspostavlja kao temelj plemenite i izrazoto osećajne priče. Koljino pripovedanje dogodovštine iz dečačkih dana podseća na ispovesti kakve čujemo samo od najbližih, onih čije priče iz detinjstva čujemo i počnemo da ih razumemo onako kako drugi ne mogu. Koljine i Vasjine osobenosti date su u njihovim odabranim bojama – crvenoj za Kolju i plavoj za Vasju i one postaju lajtmotiv likovnog identiteta filma sa upečatljivom simbolikom.

Dvadeset godina kasnije, Kolja i Vasja vode veoma različite živote. Kolja je vozač autobusa sklon ka kriminalu, dok je Vasja policajac, posvećen svom poslu i porodici koju je započeo. Iako deluje da nemaju ništa zajedničko, njihova povezanost nikada ne prestaje da nam se ukazuje, makar to bio plavi detalj u Koljinom autu ili crvena odeća koju nosi Vasjina žena. Gotovo da nema kadra koji nema crvene i plave detalje. Očevo odsustvo drugačije je uticalo na braću, ali će ih ono naposletku ponovo spojiti kada Kolja dobije poziv da im je otac na samrti u Luksemburgu. Za Kolju je njihov otac zauvek junak koji ih je napustio da bi učinio velike stvari; čovek koga je voleo, a nije mu nikada rekao i učiniće sve u svojoj moći da se ponovo sretnu i oproste. Konačno će stići u Luksemburg – ali ne onaj kojem se nadao, već onaj iz kog se neće moći vratiti.

S druge strane, odnos koji se razvija između Kolje i Larise Petrovne, žene koja Koljinom nepažnjom ostaje slomljenih ruku, možda je mogao da bude taj Luksemburg – neočekivano prijateljstvo koje bi izlečilo njenu usamljenost i pružilo njemu priliku da preokrene svoj život i ispuni prazninu koju je otac ostavio. Ipak, njena uloga ne prevazilazi epizodnu i usmerenost ostaje ka braći.

Amil i Ramil Nasirov, inače poznati ukrajinski hip-hop duo, prirodno prenose bratski odnos kroz duhovite i osećajne scene. Rastanak braće u luksemburškom restoranu lišen je reči ali pun osećanja ljubavi, razumevanja, bola i tuge – ali i duhovitosti sa dramatičnim izvođenjem pesme „O sole mio” konobara u pozadini. Vasjin susret sa ocem na benzinskoj pumpi još je tiši i manje rečit, a istovremeno je glumački najistaknutija scena čitavog filma: otac sporim pokretima pere prozor automobila, ne znajući da je unutra njegov sin koji ga gleda očima punim pitanjima na koje zna da ne želi da čuje odgovore. Uvodno spomenute boje svaku scenu obogaćuju dodatnim značenjima, pa tako i ovu. Kada gledamo oca u uvertiri filma, nosi ljubičasto odelo. Još postoji mešavina crvene i plave jer još nije napustio svoje sinove. Kada Vasja ugleda oca na pumpi, on nosi crveno, Koljinu boju. Vasja i otac nikada nisu bili ni bliži, a ni udaljeniji.

Uz likovnost kadrova gotovo sinestezijski ide i muzika koja filmu daje još jedan poseban pečat. Odabir pesama možda deluje suviše raznoliko, ali je u tom smislu prava plejlista života, punog uspona i padova. Ima i crvenog i plavog, a u svemu tome i ljubičastog. Suprotnost Kolje i Vasje toliko je naglašena možda da bismo do kraja shvatili da je put kojim idu isti, iako su smerovi različiti. Možda se negde na tom putu gube crvena i plava i sve

postaje ljubičasto. Možda jedna ne može bez druge. Jer retko kad je život samo jedno ili drugo. Retko kad smo mi jedno ili drugo.