U stilizovanoj satiri „Slatki snovi“ (Sweet Dreams), rediteljke Ene Sendijarević, teme kolonijalizma, pripadnosti, patrijarhata i odnosa sa prirodom propituju se kroz kompleksnu porodičnu dramu.

Jan i Agathe, holandski bračni par u hladnim odnosima, borave u Holandskoj Indiji, nekadašnjoj koloniji na području današnje Indonezije. Agathe nije ni svesna da sledi početak kraja njene porodice nakon što joj prijateljica poruči da odu jer će za njih „uskoro biti gotovo“. Jan naglo umire te Agathe poziva sina Cornelisa i njegovu ženu Josefien da nastave vođenje fabrike šećera ali testament otkriva da su kuća i kompanija ostavljene Janovom vanbračnom sinu, Karelu. Iako novac sada legalno pripada njemu i majci služavki Siti, ona će morati da se bori da ga zaštiti. Ipak na kraju će u njenim rukama biti sudbine mnogih, što se naglašava i u samom posteru filma.

Sendijarević koristi simetrično postavljene scene, neuobičajeni 4:3 format i specifičnu paletu boja kojom dominiraju živa crvena i zelena, kao i bela. Upotrebom stilizacije ona možda dodatno naglašava da su postavljena pitanja sagledana kroz subjektivni okvir. Gluma Holanđana je prenaglašena a njihovo ponašanje grubo. „Jan je pripitomio ovu zemlju“ je deo pogrebnog govora kojem se podsmevaju indonezijski radnici koji su šaljivi i manje uštogljeni. Kolonizatori deluju otuđeno kao što su distancirani i od Indonežana i svesti o eksploataciji koja je deo njihove kolonijalne istorije. Josefien neprestano napadaju komarci i teško joj je da izbori sa vrućinom te je i sama prirodna sredina odbija. Ona i Cornelis govore menadžeru fabrike da je dominacija banalna i da dolaze u miru iako im je jedini cilj da profitiraju kupeći ostatke očevog bogatstva. Agathe čak nikada nije bila u fabrici šećera od kojeg zavisi njena egzistencija i koji svakodnevno koristi, dok se u njemu ne uguši kada okonča svoj život.

Kroz odnos Siti i Jana u filmu je prikazana i patrijarhalna tradicija kolonizatora da domorodačke žene koriste kao ljubavnice osnivajući vanbračnu porodicu. No, Siti ipak naglašava da ona odlučuje šta će raditi sa svojim telom i ona ovladava svojom seksualnošću unutar pokvarenog sistema u kojem se nalazi. Karel, plod tog sistema, nije deo ni jednog ni drugog sveta u potpunosti. Zbunjen je oko svoje pripadnosti na šta Siti odgovara da „nije potrebno da si bio negde da bi bio odatle“, što je jedan od najupečatljivijih citata.

Siti je kompleksan lik jer „sanja dva slatka sna“ – da sinu omogući lepu budućnost ali i da se oslobodi od borbi i briga. Ona to i uspeva na kraju nakon što zapali kuću i nađe se u sigurnom zagrljaju Rezine šake pod punim mesecom kao i kada su prethodno vodili ljubav. On je pobunjeni radnik u fabrici koji pokušava da je nagovori da pobegne sa njim ali kada odbije naziva je sebičnom. Ona misli da kada bi svi brinuli o sebi svako na svetu bi bio zbrinut, no Reza odgovara da bi takav svet bio dosadan. Kada on mašta o zajedničkom životu u divljini Siti upita „kao životinje?“ a on odgovara „kao ljudi“. Siti priznaje Indonežankama da je bolja od njih i da će njen sin biti bolji od njihovih.

Dok Karel živi kao jedini svedok ove zamršene porodične priče ostali će nastaviti da u znojavoj groznici sanjaju svoje „slatke snove“ i trunu u pošećerenom tlu. Kroz ovo arthouse blago rediteljka otvara teme koje su aktuelne i danas kao što su migracija, identitet ali i učestvovanje u eksploataciji bez preispitivanja samog sistema.