Prvi dugometražni igrani film Spirosa Jacovidesa govori o razbijanju predrasuda i oslobađanjima iz frustracija pojedinca, porodice i modernog društva. Film je stilski rađen kao simulacija snimanja dokumentarca koji istražuje „nestale duhove javnog sektora“. Tragom ispitivanja ovog društvenog fenomena, a konkretno nestanka službenika Panosa Dologlou, snimatelj i tonac dospevaju na Haroulina vrata.

Haroula Dologlou (Eleni Kokkidou) je udovica i majka dvojici sinova. Jedan je Lefteris (Julio George Katsis), u invalidskim kolicima, a drugi, Panos (Achilleas Chariskos) radi u javnom sektoru i izdržava porodicu. On je “nestali” i u toj tački se ukrštaju sadržina i forma Jacovidesovog filma. Majka je čvrsto rešena da vrati sina i ništa je ne može zaustaviti. Reč je o snažnoj, nasleđeno dominantnoj majčinskoj figuri i preuzimanju strogog tradicijskog obrasca. Ona je tako postala teški kamen spoticanja svojim sinovima: zakočila ih je obojicu i zablokirala im živote. Sebi je dodelila ulogu žrtve (dželata-žrtve), Lefterisu da je potpuno nemoćan, a Panosu da je svemoćan: mora biti snažniji nego što jeste. On mora neizostavno, bespogovorno i isključivo brinuti o bratu i njoj. Otuda njena nezaustavljiva potraga jer od zadatih obrazaca ne uzmiče.

Ima harizme u Haroulinom liku te snaga tog karaktera izaziva strahopoštovanje. Ali ima u njoj i đavolje žene, što je izraz koji Haroula upotrebljava za Afrikanke. Ona je vrlo svesno, ali i duboko nesvesno, opterećena brojnim stereotipima i nosi nasilno usađenu riblju kost u svom grlu. Etnički izmenjeno savremeno društvo još više će umnožiti njene predrasude i frustracije. Verovanje u nacionalnu superiornost i slavu vlastitog naroda, u religiozna osećanja, kultura i jezik, sudariće se sa njenim strahovima i anksioznošću u odnosu na brojne pridošlice. Suživot domicilnog stanovništva i doseljenika je društvena stvarnost koju Haroula odbija da prihvati iz straha od novog i nepoznatog. Ne samo da zatvara oči pred njom, već nipodaštava, diskriminiše, sablažnjava se, užasava, besni i mrzi. A pravu ljudsku empatiju i istinsku naklonost i pomoć dobiće od jednog od pridošlih, Michalisa (Kevin Zans Ansong). On je do te mere nesebično i toplo ljudsko biće da će se podvući pod kožu i samoj bespoštednoj i nemilosrdnoj Harouli. Njegova porodica se vratila u Ganu i toliko mu nedostaje da je emotivno nadomešta saživljavajući se sa Lefterisom i Haroulom, pronalazeći u njima brata i majku. Saživeće se i sa filmašima, preuzimajući inicijativu u potrazi za Panosom i pronalazeći ga.

Kraj filma je i tragičan i vedar. Haroula će potpuno prihvatiti Michalisa, ali ono što će je ugušiti jeste saznanje da je njen Panos paralelno imao ženu Afrikanku i decu. Životna energija će proći kroz smrt. Majčinim odlaskom profunkcionisaće nova, mnogočlana i mešovita porodica koja je oslobođena od stereotipa. Film je život, a kvartet glumaca igra do te mere autentično i ubedljivo da zaista poverujete da je u pitanju dokumentarni film.

„Crni kamen“ je predočio brojne vidove diskriminacije ukazavši na nejednako postupanje prema ljudima po mnogim osnovama. Film je takođe ukazao na put prevazilaženja problema pokazavši da je crni kamen spoticanja ove porodice bio kič, glupost i red ništavnih predrasuda.