Četiri filma ovogodišnjeg programa Mreže festivala Jadranske regije (Tri dana pecanja, Mleko, Hipnoza i Poplava) spaja pojam bliskosti. Umemo li da je želimo, prepoznajemo, stvaramo, borimo se za nju, čuvamo je? Odgovori su različiti. Ono što se računa je potreba za promišljanjem našeg odnosa prema međuljudskim odnosima. Ulozi emocija u njima. Ljubavi kao jednom od najsigurnijih oslonaca. U nama samima.

Kroz razgovore glavnih protagonista Tri dana pecanja saznajemo da je otac Gerrie napustio porodicu dok je sin Dick bio dete. Kasnije je formirao drugu. Scenarista i reditelj Peter Hoogendoorn daje im tri dana (koliko je dovoljno da se riba usmrdi, tj. nešto privede kraju, ili ne pokvari) tokom kojih iznad njihove rutinske komunikacije o običnim temama lebdi bliskost kakvu nisu imali kad da razviju. Sin je željan. Otac je pomiren. Ne misli da išta duguje. Voli sina i to mu je dovoljno. Sinu ništa nije dovoljno, jer tu ljubav nije dobio. Davno propušteno. Nenadoknadivo. Da li je moguće oprostiti i pronaći izvor topline u sebi?

Mladi bračni par, Robin i Jonas, u drugom navedenom ostvarenju, Mleku, prolaze kroz traumu prekida poodmakle trudnoće, jer se plod nije održao. Razliku pravi mleko koje Robin izmuza i u jednom trenutku prestaje da baca, odlučujući da ga donira porodiljama koje ga nemaju. Time mlada žena rehabilituje svoju ulogu majke, dok je mužu uloga oca nedostupna. Pratimo razvijanje njene bliskosti sa (nerođenim) detetom i nerazumevanje najužeg ali i društvenog okruženja, koje utiče na supružnički odnos. Hoće li uspeti da prevaziđu emotivni disbalans? Šta im u tom procesu pomaže? Koliko na dinamiku prihvatanja gubitka utiču njihovi karakteri? Da li bliskost oslonac?

Još jedan mladi par – Veru i Andréa, u Hipnozi zatičemo kako uvežbavaju prezentaciju za Start-up pitching. On kreira scenario, ona izvršava. Nema primedbe. Ne voli to kod sebe i odlazi na hipnozu, da zaviri iza zavese svoje svesti i pronađe uzrok. Ne dobija uvid već sugestiju da se vrati u sebe kad je bila dete. Kako bi izgledala naša socijalna komunikacija kada bismo sebi dozvolili dete u sebi? Iskrenost, neposrednost, razdraganost čiste emocije, igru... On je izdržao provokaciju, po cenu da izgubi start up, ona je dobila potvrdu njegove ljubavi, ali nije izdržala svoj iskorak. Ko je bio hrabriji? Da li je odsustvo bliskosti u detinjstvu, izvor (njene) nesigurnosti i poslušnosti?

Okupila ih je Poplava. I smestila u jedrenjak. Mačka, ždral, retriver, lemur i kapibara (vodeno prase) – družina animiranih putnika-otpadnika, u čijem društvu ćete se osećati humanije nego uz bilo kog čoveka. Bliskost na nivou početnih podešavanja: trpimo se jer nas je nužda naterala. Kako tok odmiče, tako se i njihova empatija usložnjava. Životinje nas svojim postupcima i nemuštom ali jasnom komunikacijom podsećaju kako se čovek može biti uvek. I mimo pravila zajednica, koje nas često pogrešno podešavaju. Hoće li stići u sigurnu luku?

Sva četiri filma kompleksno i suptilno presecaju društveno tkivo različitih sredina u kojima su stvarani, postavljajući pitanja kvaliteta naših odnosa. U poslednjem od navedenih, Poplavi, ta je sredina, budući kreirana slobodnim zahvatom animirane priče, podignuta na nivo univerzalnog. Tema bliskosti podjednako je važna i u pričama (ili sredinama) koje tu važnost kriju. Jedno je sigurno: u ovim i sličnim filmskim „istragama” ljubav se čini sve ugroženijom, dok se od umetnosti očekuje da je pronalazi, opisuje i čuva.